БЕЛЕШКА
О ПЕСНИКУ
Милош
Митровић је
рођен 1980.
године у
Београду.
Студираo
Српски
језик и
књижевност
на
Филолошком
факултету,
Београдском
универзитету.
Објављивао
је у Политици
(2000.,2014.), зборнику
фестивала Српско
перо (Јагодина
2001., 2002.), часопису
фестивала Дисово
пролеће (Чачак
2002., 2003.), Рукописима
26 (Панчево 2003.),
зборнику
врбаског Фестивала
младих (2003.),
зборнику
боемске
поезије Брод
носталгије
("Дерета" 2004.),
као и
зборницима
Књижевног
клуба Момчило
Настасијевић
(Горњи
Милановац 2004.),
и Удружења
књижевника Бранко
Миљковић (Ниш
2005.). Живи у
Младеновцу.
Бави
се
новинарством.Члан
је НУНС-а.
За рукописну варијанту књиге Можда спавам додељена му је награда Ристо Ратковић за младе песнике (Бијело Поље 2005.).
Песме су му превођене на пољски и објављене у часопису Fragile (Краков 2009.), као и у електронском издању часописа.
У 2012. песме су му објављене у Интернационалном онлајн магазину OMEN, (издање #10).
Интервју са аутором можете прочитати на www.bridgestoserbia.com.
ЂШЖЂШЖШЧЋЧЋЧЋЧ
E-mail:
*
***
**
(После сваког нашег разговора...)
у ноћи између 27 и 28.04.2001
2.00
Трошице
хлеба
Искачу
као
скакавци
Пред кишу
И мој пехар се просипа
На сто
Који чврсто стоји годинама
Под теретом хране генерација.
2.07
По кући остављам трагове
Од лоше квалитетног папира
Чије су ми се речи
За прсте лепиле.
Сад можеш да следиш трагове
Од речи
Реченице да правиш.
2.15
Од приче
Евакуишу се квартови
Лудничка кола свирају.
Моле да изађем
Кадa им објашњавам да ништа није
100% сигурно.
Крећем на спавање уморан
За два сата навијам сат
Да звони у минут, устајем
Облачим се
У новинама читам
Да су на трагу еликсира младости.
2.25
“Засвирај, засвирај,
па и за појас задени.”
Народна српска
Комунизам је пропао
По принципу нотног система.
Нико није имао слуха
А сви су из љубави
Према сопственом гласу
Хтели да ућуткују друге.
2.30
Немам више 5 година
Ни 10
Ни 15.
Са 5 је почињао Моцарт
И Мартина Хингис.
Ја сам за пети рођендан добио
Хармонику.
За научену таблицу множења
Ловачки нож
Којим сам касније заклао хармонику.
Свирао сам, много касније
Млађима од себе
Да је таблица множења
Основа размножавања.
2.39
Белим луком сам терао људе
Пред вештицама био сам немоћан.
Oне су долазиле
У време мојих одмора
И поседале моје заузетости.
Одлазиле су са вампирима
Малокрвним будалама.
2.46
Буђења обезбеђујем
Скакањем са зграда.
На прозору никад не држим мрежицу
И комарци су жива бића
И они падају на крв.
Ђођу,
Под претпоставком
Да су нам се зечији животи
Некада срели.
Од прста, промаја дува
Да ли сам онога дана
Кад сам за кућног љубимца
Одабрао зеца сивог
Па га вратио
И узео жутог
Избавио једног
Вукући га за уши
А другог
Претходно изиграног
Приближио
Дану изабраном?
Да ли је деда
Ломећи дршком од ножа
Његов врат
Знао
Да се неће охладити
Ни паприкаш у његовом стомаку
Да се кожуха неће наносити
Са онога
Који му је
Још по фрижидеру скакутао?
Само сам ја приметио
Иако сам мали био
Да је комшиница
Поглед под сукњом скривала
После бршћења траве
Однела свом унуку ручак
И повукла се за уши
Кад је погледао нечијим погледом.
Том дечку
Са којим имам неке сличности
Рекла је она која је после побегла
И којој су шапе служиле за ударање
Кад је уплашена - прави си зец
Нашта су њему поцрвенеле уши
А њој обелели зуби.
Њена ћерка је побегла те ноћи
20 година пре свог рођења
у Зечиће.
Под истим кровом, дединим
Где сам ја кројио судбину зечевима
Где је кожа на тавану била сува
И спремна да прими у себе оне
Који су ногама ударали када су
Уплашени.
Присећање комшинице Весне
на свечани завршетак нашег детињства.
И све се тако нормално десило
дошла је девојка
одвела дечка
у плавим колима
први пут без поздрава
одвезли су се.
Почела је киша
и избрисала трагове креде са улице
(голубови нису постигли време)
склапале су се коцкице.
Лопта је бачена у двориште, да се охлади
где је случајно пронашла трн од руже.
Ја сам на тераси седела
да сам са ње пала
ништа од овога не бих видела.
Ноге сам клатила
онда ушла у кућу
на велика врата
без изувања.
Празан простор
По којем ходају
Они које сам волео.
По барама се разилазе облаци
Велике куће са сигурним сновима.
Приколица камиона
Лет за младе осице.
Голи балвани...
Длачице на испуцалом језику пустиње.
Сигуран број телефона
На којем се ништа неће догодити.
Експерименти...
Мирис тек украдене греде.
И ништа...
И нешто
Горе од ништа.
Покисо осињак...
Камион отишо...
Балвани се обукли...
Ноћ птичјег језика.
Пао је голуб
Ударила га је даска
Продужена рука
Са којом смо кућу градили
Да на њеним даскама
Има места за свакога
А сад
Ни на тавану
За њега
А камоли за било кога.
Спустио се на постељину
Благи лет
Лежао је у покушајима
Са згрченим канџама, изврнутим вратом, и крилом преко главе,
Да не види спасиоца
Забринутог за њега, постељину и продужену руку
Са чијег је последњег зглоба
Прихватио капи воде
А онда почео да повраћа.
Тресао сам пижаму
Ни дашка ветра
Јаким покретом
Као да је дете из ње излетело.
Голубић је био на ђубришту
Кад сам га други пут видео
Отвореног посног ока
Цар Аса, краљ висина.
Голубови у тачки
голубови постижу време
ми лежимо у трави
и гледамо.
Онда та трава
у ствари нечија коса
а сунце лажњак
не сме да погледа у очи.
Голубови у тачки
хор мачака пева из стомака
копци слећу на главу
и кљују ли кљују
почиње киша
однекуд појављује се слон
и шапуће
гласом стидљиве распуштенице:
Будало нису они у тачки
у твом оку су стенице.
Ја протрљам очи и одем.
Треперео је
Изнад мене.
Терао сам га
Од страха.
Чаршавом сам га поклопио.
Кад сам видео
Да му ништа не могу
Још једном...
Од умора сам очи склопио.
У малим шестоугаоним сликама
Сваки део себе сам видео:
Како ударам
Брбљам
Ситне клетве
Док се не скупим у мрву
И будем бачен у траву.
Кажу видели су ме
Да сам убоо анђела
Убио стршљена.
Испуштам лековит отров ћутања.
Цветала је јабука
у поповом дворишту.
Ја сам више пута отварао фрижидер
него прозор.
Најцрвенију јабуку
замишљао сам
као твој плод.
Кад сам видео твог првог дечка
твоје јабуке су биле омлаћене.
Мој уоквирени простор.
Једна јабука
један плод
један ја
који гледам кроз прозор.
Јабуке зелене
и зреле
прогледане
ољуштене
поветарке
пенџеруше
удаваљке
киселе и слатке
са длакама доле више
са длакама доле мање.
Једна
у коју је ушао црв
гњили
слатка на зуб
док се не осуши
и постане семе
једног новог дрвета
и дечака.
Помози ми да се ослободим љуштуре
Да не носим кућу на леђима
Да не останем шупаљ
Да не будем само одјек
Неког ко је ту раније становао.
ДРУГАЧИЈЕ. . .
Пијем еспресо са
млеком,
у једном старом клубу
који су променили
да лепше изгледа.
Ја коме није ни мало
лепше,
пијем кафу,
коју иначе не пијем,
у клубу који ми
никад ништа није
значио.
Пре годину дана је умро
мој ујак Зоран Ребић
чини ми се да га
нико није довољно волео
и да је ватру гасио алкохолом.
Јер му за живота
то довољно
уопште није било довољно јасно.
10.04.2005
ТИХО И ТАЈНО
Ако тихо
прођемо једно поред другог
био је један тренутак
када те волех бескрајно
а сада тихо и тајно
осећам тај тренутак
и ништа друго
и ништа друго.
Ако те видим са колицима
и децом и унуцима
био је један тренутак
сећање на неког другог
и дрхтање и језа
а сада неко тихо
и тајно
сад вређа
тај тренутак
на нешто друго
на неког другог.
И тако
тихо и тајно
све смо ближе гробу
сакривала си...
мени је била лепа
твоја ружноћа
шта ја то причам?
Длачице на ногама, крмељи, слине
и мржња према мени
мени је била лепа.
Сада тихо и тајно
пролазим поред тебе
у најбољем животном добу
и не примећујем те.
ДОН КИХОТ
Благо теби Дон Кихоте
она те чита сада
док спрема Светску I или II.
Oна те чита
и више јој је стало до тебе
него до мене
црни Кихоте.
Чита те целе ноћи
Еј, срећниче
искључује телефоне
да би била са тобом
a ја је упорно зовем
да гледа Петровић Брану,
али не,
она говори да спрема тебе:
- Али то ти неће у животу требати
- Али нешто од тога остане у малом мозгу
Еј Кихоте, лудаче
знаш ли у чијем ћеш мозгу ти остати?
ДВОРИШНА ПЕСМА
Целог јутра терасмо
Живанкиног петла
јер наше кокошке нису курве
да их гази ко стигне
богами радила и метла
ал он се враћа и враћа
ко каже да је љубав кокошја
мање светла
од нас
морских звезда
или пужева голаћа.
СА СОБОМ
Правим помирења са собом
не иде,
не вреди,
не штедим себе,
не штедим,
а у мени глас
тихо, тихо
а онда прасне
не штеди себе
не штеди!
ТЕБИ,
Ни једну песму нисам потписао
ноћ је сувише тамна
ако дочекам јутро
ти ћеш остати сама
неспремна
за мене и мој бесмисао.
ТО ДОНОСИ СРЕЋУ
Кад љубав
туриш у врећу
а врећу
хитнеш, шутнеш, пикнеш
па те боли, боли
то доноси срећу.
Кад пријатеље
збришеш са списка
и видиш да си банкрот
да нема више ко да те списка
а врећа пуста и празна
то доноси срећу.
Кад се цимнеш с повоца
и мајке и оца
рођака, душебрижника, тетака
па заноћиш
у блату и муљу
тражећи срећу
и то доноси срећу.
Кад коначно видиш
да си сам под облаком
а око тебе све је сиво, млако
да си тражио љубав
а добио мржњу највећу
живели су
Бодлер, Црњански, По
и ти си
тражио срећу по смећу
то је све сем среће
то доноси срећу.
Хиљаде писаца говоре кроз
моје перо
хиљаде писаца и писама
радо би их постројио и
стрељо
шта вреди кад им судбина
у књиге записана.
МОЛИТВЕНА ПЕСМА
Морала је да оде код дечка
О Господе
Не игра мечка, не игра мечка
Радо би их...
Опрости ми Боже.
Каже позвао је у безвезно време
Ја кажем ваистину
А мислим како бих том кучкином сину...
Опрости ми Боже.
И неће имати времена за мене
Ни сутра, ни прекосутра,
Ко зна кад ће
Кад ваљда положи све испите из Светске
Ја не знам шта ћу
И мењам маске
И стављам маске
И мењам девојчице градске
Мислећи на њу
Ако би могао...
О Господе,
Опрости ми Боже.
Шетам по кући
и размишљам
она је за три сата
постала центар мог света
три сата разговора
уторка 5.04.2005
око 17 часова
на сплаву код "Дунавског цвета".
МАЛИ ДНЕВНИК
Немам снаге
плашим се неуспеха
немам више пријатеља
ти имаш све то
и још си приде млађа
гледаш ме
из другог неког света.
После сваког нашег разговора
напишем 20 песама
ако се двапут чујемо
готова збирка
кад се не чујемо
не пишем
мало размишљам
мало вежбам да дишем
да не заборавим.
БЕЛА НОЋ
Боли ме мало
нешто
ал то није ништа.
Воле ме
зидови затвора,
шапати,
јесење лубенице,
гробља,
погледи робља,
сисари,
стенице, губилишта,
врхови бајонета.
Воли ме
бела ноћ,
живела `45.
призор нас голих.
Крпица
кад сам сисао прст
кад сам мали био
разграђена у ништа
мене воли.
И ја не знам
од њихове љубави
како да се одбраним.
СМЕНА СВЕТОВА
Некад је Сократ
кварио омладину
а сад је кваре
народни певачи
само то нису
трубадури, минезенгери, плесачи
него
орачи, копачи,
неуспешни на мотици
невесели на плугу.
Девојке
(које су напустиле задругу)
само то нису хетере
да им посвећујемо
стиховне метре
њима то не значи ништа
ни стадиони, ни позоришта
нису ни проститутке
јер проституција је идеологија
љубав је превазиђена
остало је демагогија.
Државе
да, има и малих
али то нису
државе-полиси
ни демократија
не пије се кукута
после смртне пресуде
прво попијеш отров
па ти онда суде.
ГЛУПИ ТЕЛЕФОНИ
Поред телефона
седим
она ће рећи
а ја ћу да кажем
а шта ако она
неће више
не јавља се
а већ три звона
мораћу да бришем.
И опет враћам се
звони ли звони
звони
ако још једном
нећу више,
звони,
само још једном
и једном,
глупи телефони,
нешто са централом
није у реду.
Није лако
имамо централу
из `41.
позваћу у среду.
Број по број, пажљиво
да овог пута не погреши
зовем, јавља се
из прве
-
Душо, звао
сам
једном, да
будем
поштен,
а онда још 73 пута.
- Кога тражите?
- Ирену Јаворски.
- Жао ми је погрешили сте број.
- Али то није разлог да
ми је не дате.
Да ли разумете?
- Ви сте будала
да ли то знате?
- Извините, ја
стално мислим о њој.
Туп, ту-ту, ту-ту,
болничка, или полицијска кола
овај звук,
то је рик
гладне траве
у устима вола.
И опет, ништа
не јавља се
мобилни
ништа,
а онда искључење
"ВАН ДОМЕТА
ПОЗОВИТЕ КАСНИЈЕ",
мало касније
"ПОЗОВИТЕ КАСНИЈЕ".
Мислим,
да неће да се
јави
не би рекла позовите
касније.
Цео дан
пропустих да је позовем
још један
то је рекорд
на крају,
трећег
јави се она,
збуњена, а онда
нешто гласније
- Имам дечка,
и то не једног
него сто
и више.
Јао, она ме воли
како пази да ме не повреди.
- И ја тебе волим!
Не можеш да се сакријеш од
среће.
- Окани ме се идиоте.
Поново грешка на централи
позваћу је касније
опет.
МОЖДА СПАВАМ
Нема те више
скочила си под воз
бацила се са спрата
пала је атомска бомба
то си била ти
ударила су те кола
отфикарила си своју главу
са туђега врата.
Експлозиван сам
као влажан динамит
али боље да нико не проба
још увек знам да возим,
летим,
експлодирам
кад се најмање нада
будим онога
за кога нико не зна где спава
да играмо покер
губим
разгласим да сам га пуштао да вара
тако га љутим.
Ја спавам
он не може да спава.
Окренуо сам се
ушинуо врат
ишчашио ногу
ни да се јавиш.
Нису ми доста
разбијени зуби
крвава керећа њушка
ниси довољна ти
кад си ми пала ко крушка
док сам тражио купине.
Очекивао сам
ил да буде сарана
ил да ме зовеш у сватове
а оно
ја нешто жешће
ти полако
ко поред сваког
прошао си животе
тек тако.
ЗА ДУШУ
Зорану Давинићу
У кафанској лађи
седимо
ја и мој покојни пријатељ
мој пријатељ и покојни ја
наручујемо пиће
за душу нам обојици.
КАПИТУЛАЦИЈА
Данас сам капитулирао против
Свих
Пријатеља, непријатеља,
Паметних, будала,
Очекивања,
Предака, синова,
Љубави, књига,
Данас сам капитулирао
Против писања,
Рокова,
Времена, бројања,
Шпартања, досађивања,
Спавања,
Стремљења,
Чекања,
Лагања,
Тужења,
Себи, и другима за себе,
За друге,
За ове, за оне,
Данас сам капитулирао
Против
Страхова, плакања,
Несигурности, дрхтања,
Величине,
И њеног смањивања.
Данас сам капитулирао против
Незнања, знања,
Јуриша, бојева,
Склањања, склапања,
Отклапања, не заклапања,
Против
Парада, маски,
Чистача, академика,
Одметника, кројача,
Ексцентрика,
Бурека,
Цигарета, пајаца,
Тоалета, пешака,
И краљица.
Данас сам капитулирао против
Инструмената на Коларцу,
Будака, ашова,
Асова, трубача,
Дисидената, попова, плесача,
Панчићеве оморике,
Кајсије на којој се љуљала љуљашка,
Кајсије које више нема.
Данас сам капитулирао
Богу и природним правилима.
Скидам се са зида
Као слика
И остаје бео траг
На месту мог лика.
Преписао сам
као прегрејао
као ставио на пањ
мисао
уздахнуо
и насмејао се.
Designed by Zoran Životiæ
Copyright © Miloš Mitroviæ